Čitajući knjigu “Žene koje suviše vole” autorke Robin Norvud dobila sam inspiraciju za ovaj tekst. Autorka u svojoj knjizi istražuje i otkriva koliko snažnu zavisnost izaziva prekomerna ljubav. Uopšte, kada govorimo o prekomernoj ljubavi, ne možemo pod tim govoriti samo o ženama. Činjenica je das u žene za razliku od muškaraca sklonije idealizovanju partnera, ali to nekada može biti i slučaj sa muškarcima. Volela bih da sa vama podelim odlomak iz knjige koji je u meni probudio najdublje emocije. Odlomak koji me je i sam bacio u razmišljanje. Verujem da će svako od nas bar u nekom delu ovog odlomka prepoznati neke modele svog ponašanja.

“Ne znam kako sve to postiže. Ja bih poludela da moram da se nosim sa svim onim sa čime se ona nosi. Znate, nikada je nisam čula da se žali! Zašto sve to trpi? Šta uopšte nalazi u njemu? Mogla bi da nađe nekog boljeg. Ljudi imaju običaj da govore ovakve stvari ženama koje previše vole, dok posmatraju ono što izgleda kao njen nesebični trud da izvuče ono najbolje iz naizgled nezahvalne situacije. Međutim, ključ za objašnjenje misterije njene posvećenosti i vezanosti obično se nalazi u njenim iskustvima iz detinjstva.”

Koliko puta ste i vi same svojim prijateljicama postavile neko od ovih pitanja? Koliko puta ste se divile njihovoj hrabrosti i požrtvovanosti? U daljem tekstu autorka objašnjava sledeće: “Većina nas, kada odraste, nastavlja ulogu koju smo prihvatili još u porodici iz koje potičemo. Za mnoge koje suviše vole te uloge često podrazumevaju da negiramo sopstvene potrebe, dok nastojimo da zadovoljimo potrebe ostalih članova porodica.

Možda su nas okolnosti primorale da odrastemo suviše brzo i prerano preuzmemo odgovornosti odraslih, jer sun am otac ili majka bili suviše fizički ili psihički bolesni da bi obavljali posao roditelja kako treba, ili je možda jedan od roditelja bio odsutan zbog smrti ili razvoda, pa smo pokušale da to mesto popunimo pomažući u brizi o braći i sestrama i roditelju koji je ostao.

Možda smo postale mama kod kuće dok je majka radila da bi prehranila porodicu ili smo možda živele s oba roditelja, ali pošto je jedan bio besan, razočaran ili nesrećan, a drugi nije reagovao s razumevanjem našle smo se u ulozi prisne prijateljice, pa smo slušale o detaljima njihovog odnosa, što je bilo suviše da bismo emocionalno podnele. Slušale smo plašeći se šta će biti s roditeljem koji pati ako ne budemo slušale i strahujući od gubitka ljubavi ako ne uspemo da ispunimo sve što se od nas očekuje u skladu s ulogom koja nam je nametnuta i, tako, nismo štitile same sebe niti sun as štitili roditelji, jer im je bilo potrebno da nas vide snažnijima nego što smo bile. Iako smo bile nezrele za tu odgovornost, ipak smo ih štitile.

Zbog svega toga, naučile smo suviše mlade i suviše dobro kako da se staramo o svima, osim o sebi. Naša potreba za ljubavlju, pažnjom, negomi sigurnošću ostale su nezadovoljene, dok smo se pretvarale das mo snažnije, neustrašivije, odraslije i manje uskraćene nego što smo se zaista osećale. Naučivši da poričemo sopstvenu žudnju da se neko brine o nama, odrasle smo tražeći nove prilike da činimo ono u čemu smo postale tako dobre: da budemo zaokupljene tuđim željama i zahtevima, umesto da priznamo da se plašimo, da nas boli i da imamo potrebe koje nisu zadovoljene. Toliko dugo smo se pretvarale da smo odrasle, i tražile smo tako malo čineći tako mnogo, da je sada kasno da dođemo na red. Zato neprestano pomažemo, nadajući se da će taj strah nestati i da ćemo biti nagrađene ljubavlju.”

Čitajući ovaj odlomak, svaki put nameću se ista pitanja. Da li sam jedina koja stavlja potrebe drugih ispred svojih? Zašto duboko u sebi gušimo svoje želje? Zašto se ne oslobodimo? Verujem da bi mnogi rekli das u odgovori jednostavni, ali u realnosti nije tako. Svako od nas prošao je kroz period odrastanja i taj period je na svakoga ostavio drugačiji trag.

Mi sami smo jedini svedoci onoga što smo proživeli i onoga što smo postali. Jako je teško suočiti se sa svojim najdubljim strahovima, zbog čega ih potiskujemo duboko u sebi i držimo ih zaključane. Verujemo da taj ključ samo mi posedujemo i da smo sigurni sve dok su oni pod ključem. Realnost je zapravo drugačija, možda nikada nećemo otvoreno progovoriti o svojim strahovima ali ćemo ih nesvesno implementirati u naš život. Preuzećemo obrasce ponašanja na koje smo navikli, na koje smo jedino i bili upućeni. Moramo razumeti da nije lako govoriti drugima o tim strahovima, da se bojimo osude drugih. Ono što ljudima najteže pada jested a ih drugi posmatraju sa visine, sa žaljenjem, osuđivanjem. Mnoge osobe veruju da kada bi progovorile o nasilju i ogolile svoj život pred svetom, da bi time samo naišle na osudu, zle komentare, nerazumevanje. Zbog čega radije biraju da ćute. Da li se zapitamo kroz šta je sve neko prošao u životu, pre nego što tu osobu osudimo?

Da li se zapitamo koliko je hrabrosti potrebno da neko smogne snage i ogoli se pred svetom? Da li se zapitamo da li mi imamo pravo da osuđujemo druge? Da li se zapitamo ko smo mi? Verujem da su u svetu i vremenu u kome živimo, društvene mreže iznedrile mnoga lica koja se kriju iza lažnih profila i komentarišu živote drugih, zato što svoj nisu sredile. Ljudi koriste medijski proctor kako bi svoje frustracije prebacivali na druge. Ako želimo da ovaj svet učinimo boljim mestom za život, moramo početi da menjamo sebe.

Žrtve nasilja moraju znati da nisu same, da iz svakog problema postoji izlaz. Osluškujmo svoje potrebe, ne obraćajmo pažnju na zle komentare, živimo život punim plućima.

Autor: Milica Stošić