Verujem da je svaka devojka bar jednom tokom svog odrastanja maštala da će jednog dana pronaći gospodina “Pravog” i zamišljala sam čin venčanja. Još od malena slušali smo razne bajke u kojima devojke prolaze kroz teške periode svog života, da bi na kraju živele srećno do kraja života.

Ono što je možda najvažnije u svim tim bajkama jeste činjenica da se iza rečenice “živeli su srećno do kraja života” uvek nalazi ista priča. Pepeljuga, Snežana, Trnova Ružica, Lepotica Bela, Mala sirena, Jasmin i mnoge druge provele su svoj život u borbi za sebe, borile su se sa svakodnevnim problemima i preprekama. Kao deca nismo ni razmišljali da su i one same u tim pričama zapravo bile žrtve nekog oblika nasilja.

Ono što povezuje sve ove priče bilo je da svaka od njih na kraju izlazi kao pobednica i udaje se za princa. Da li je to pravi i jedini izlaz? Zbog čega nam je nametnuto savršenstvo i besprekornost? Zašto princ, a ne neki pristojni mladić koji služi na njegovom dvorcu? Zašto su sve princeze besprekorno lepe i savršene kad se zapravo lepota ogleda u različitosti?

Mnogi odgovori sežu u daleku prošlost. Odnos prema ženama je jož u prošlosti bio jako loš. Smatralo se, da je muškarac glava porodice i da on o svemu odlučuje, zbog čega mu je žena u potpunosti bila pokorna. Taj model predstavlja bekstvo od stvarnosti, devojčice maštaju da jednog dana pronađu svog princa, gospodina Pravog, koji će ih čuvati i zaštititi od svih stereotipa koji u savremenom svetu još važe.

Žene veruje da kada se pojavi gospodin Pravi da više nikada neće biti usamljene, depresivne i da će živeti srećno do kraja života. Istina je zapravo drugačija. Jedina istina je da se život sastoji iz svakodnevne borbe. Pored uticaja koje su bajke na nas imale u detinjstvu, devojke su svakodnevno izložene svakojakom medijskom uticaju i svima je nametnut šablon idealnog života.

Međutim, jedina istina je da je život težak i tek onda kada se pomirimo sa tom istinom da je život težak i kad to prihvatimo zapravo sve postaje mnogo lakše. Kako ćemo postići sreću ako prihvatimo činjenicu da je život surov? Disciplinom i radom. Radom na sebi! Suočavanjem sa svojim strahovima, nesigurnostima, prihvatanjem istih predstavlja veliki iskorak.

Šta znači život je težak? Teško je reći, teško je priznati, teško je izgovoriti, teško je prihvatiti. Ali onda kada prihvatimo, priznamo, izgovorimo sve onda postaje lakše. Ono što sledi je zapravo OSLOBAĐANJE.

Autor: Milica Stošić